Istaknuto PROJEKTI Traka

МАЈКЕ ТЕШКО БОЛЕСНЕ ДЕЦЕ И ДАЉЕ СЕ БОРЕ ЗА СТАТУС ХРАНИТЕЉА

ЖЕНЕ НА СЕЛУ  – Унапређење положаја путем медија (28)

Мајке тешко болесне деце и оне које децу одгајају саме, без дилеме су најјачи и најхрабрији родитељи. Поклониће им се свако ко схвата њихову пожртвованост, али шта вреди када су пред државом неравноправне и дискриминисане. Још више када живе у сеоској средини, где су, мање него у граду, доступни лекарска помоћ и много шта друго чиме располажу градске средине.

Недељка Рокић, из Бадовинаца,само је једна од мајки која се прикључила иницијативи да родитељи тешко болесне деце добију статус хранитеља. Изгубила је оба сина који су боловали од дечије парализе. Старији Радосав преминуо је пре три године у својој петнаестој, а десетогодишњи Александар у мају ове године. Најпре од рођења првог детета, па потом и другог, Недељкин живот је био мука, борба за опстанак породице и излечење деце. Ни у једном тренутку није је напуштала нада да ће децу излечити.

– У болницама сам провела више времена него код куће. И тако пуних 19 година.  Смучили су ми се бели мантили, болнички кревети, путовања у Шабац, Београд, Ковиљачу… Али, шта да радим. Таква ми је судбина. Увек сам себи говорила да морам даље – говорила је Недељка.

Брига и невоља преголеми.Највећа – болест, а потом немаштина због великих трошкова лечења и живота. Никад  довољно новца: за лекове, пелене, одласке код лекара, гардеробу, а камоли за нешто друго што би дете пожелело.

Недељка је уз обе своје деце била у сваком тренутку. Пружала им је помоћ и неговала. Док није родила прво дете радила је као конобарица. Никада се није стидела свог посла. Веровала је да са две плате, супруг Слободан је тада радио, могу засновати породицу и пристојно живети. После сазнања да је дете болесно и да му је неопходна свакодневна нега, Недељка је напустила посао. Од тада није ни помишљала да се запосли јер је то било немогће.

– И да сам завршила високу школу, о послу не бих могла да размишљам. Само ја знам како је са тешко болесним дететом у кући. Он ништа не може сам, чак ни да једе. Скувај, нахрани,поспреми, пресвуци, опери… Знам да све то раде и друге мајке, али је сасвим другачије када је у питању болесно, непокретно дете. Шта вреди што бих желела да негде радим, било шта,да изађем из куће и зарадим који динар, кад се не може. Супруг Слободан иде да ради, кад год не мора да нас вози. Од државе добијамо једино накнаду за туђу негу и помоћ и да није било хуманих људи који помажу, не знам како бисмо уопште преживели – говори.

Без права на рад, да стекне пензијско осигурање и радни стаж, Недељка, као и друге мајке болесне деце у Србији су вишеструко дискриминисане  и обесправљене. Иницијатива покренута пре шест година да се мајке које негују децу са вишеструким сметњама у развоју изједначе у правима са хранитељима још увек је без одјека. И Недељка се надала  да ће неко у држави схватити њихов положај и омогућити им иста права као  хранитељима. Наиме, биолошки родитељи примају само надокнаду за туђу негу и помоћ. Висина ове државне накнаде углавном не покрива трошкове лекова, неге детета, терапија,посебног режима исхране.

– Хранитељи ментално недовољно развијене деце за свој рад примају месечну плату и финансијску помоћ за туђу негу и помоћ, имају радни стаж и пензијско-инвалидско осигурање. Ја као биолошки родитељ примала сам само накнаду за туђу негу и помоћ, а сва друга права су ми била ускраћена. Зар би било нормално да сам своје дете сместила у хранитељску породицу да бих могла да радим – објашњава Недељка. Иницијатива да се изједначе родитељи тешко оболеле деце и хранитељи ментално недовољно развијене деце добила је подршку стручне јавности, бројних удружења која се ангажују за заштиту породице и деце.У појединим градовима су одржавани и протестни скупови родитеља. Држава никако да учини последњи,прави, потез.

Д.Г.

Пројекат суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања, ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.