Istaknuto Pogledi Traka

МАЧВА ЈЕ БИЛА РАЗОРЕНА У ВЕЛИКОМ РАТУ, АЛИ ЈЕ НАРОД ПОКАЗАО ВЕЛИКУ ХРАБРОСТ

29. јула 1914. године Аустрогуарска је објавила рат Србији, a већ 12. августа Мачва се прва нашла на удару аустроугарских снага. У зору, пребацивањем аустријске војске преко Дрине, код Самуровића аде, почела је прва офанзива названа „казнена експедиција“.

Из Митровице у срце Мачве надирала је 29. непријатељска дивизија.  Гранични фронт на Дрини и Сави дугачак 120 километара бранио је Шабачки одред Дринске дивизије. Упркос жилавом отпору непријатељ је ушао у мачванска села.

У битки на врховима Цера српска војска, у коју је већ ступио велики број Мачвана, оствариће прву савезничку победу у Првом светском рату. 180.000 српских бораца, наоружаних невиђеним моралом, поразили су модерно наоружаног и бројчано јачег окупатора.

Ратни репортер Егон Киш описао је дуге колоне бегунаца, својих сабораца,  који су безглаво бежали према Дрини.

„Једна потучена армија, не – једна разуларена руља јурила је у безумном страху према граници. Непрекидно се општа депресија испољава у облику погрда и сумњичења упућених на рачун вођа. Наши генерали су сви до једнога неспособни стари магарци – ко има протекције поверава им се судбина стотина хиљада људи – сјајни су момци ти Срби, знају како треба да се боре и бране своју земљу…

После Церске битке, двадесет четвртог августа 1914. године, на подручју Краљевине Србије није било ниједног непријатељског војника. И над Мачвом је засијало сунце слободе.

Ратни вихор се после само 15 дана поново надвио над Србијом. Мачва је други пут прва на удару непријатељске офанзиве на обалама Дрине и Саве. У ноћ 8 септембра аустроугарска сила почела је форсирање Дрине.

Друга српска армија под командом Степе Степановића, укопана је у рововима на десној обали Дрине и Саве, наоружана високим моралом дуго се супротстављала. 

„Опет смо угледали реку коју смо уз жестоке борбе прешли пре готово месец дана и чији су нас рукавци својом хладном водом били опасно обгрлили, све док нисмо очајнички и јадно побегли, и коју сада поново уз тешке жртве треба да пређемо.

Да опет морамо да пређемо, то смо знали, и да ће нас то стајати тешких жртава, то нам је говорило фијукање непријатељских пројектила, због којих смо се погнути, као какви лопови, пребацивали дуж обале реке.” – заблежио је Киш.

Тешке борбе развиле су се у Парашници. Српска артиљерија је успешно тукла. Напади су одбијени, а за три дана дана упркос надмоћности пета непријатељска армија изгубила је 4400 војника.

Генерал Степа Степановић

Генерал Поћорек 16. септембра поново кидише на Мачву. Овај пут од Салаша Црнобарског. У Парашници се воде борбе прса у прса. Мостобран на Дрини успешно је брањен месец дана. Непријатељ је појачавао дејство све жешће бомбардујући српске положаје. Крајем октобра, у највећој тајности почиње повлачење војске и народа. Последњи Богатић напуштају Степа Степановић и команда Друге армије.

У контра офанзиви у Колубарској битки од 3. до 15. децембра 1914.српска војска је потпуно растројила аустроугарску Армију.

У октобру 1915. Мачва је трећи пут окупирана. Непријатељ је прикован код Бадовинаца. У ноћи 7 и 8 октобра шест непријатељских батаљона јуришало је на  два српска. Храбри и срчани борци Дунавске дивизије другог позива са пуковником Крстом Смиљанићем десет дана су јуначки одолевали бројнијем непријатељу. 

18. октобра, када се дивизија по наредби повукла на други фронт, аустроугарске јединице су без борбе ушле у Бадовинце, Клење, Богатић, Глушце, Дубље и друга села.

Српска војска се повукла из отаџбине крајем 1915. и почетком 1916. године да би две године касније народу вратила одузету слободу. У повлачењу Албанским гудурама међу 143 000 људи страдало је доста Мачвана. У списковима и на споменицима на Крфу и острву Видо у Јонском мору, забележена  су имена бројних Мачвана умрлих током албанске голготе

Одморна и консолидована војска 1916. године креће у пробој солунског фронта. За слободу отаџбине, тамо далеко, борило се срце са челиком. Било је десет на једнога.  Под командом  Дринске дивизије Мачвани су  се у првим редовима борили на Кајмакчалану, где их је највише и изгинуло.

Српска Врховна команда је објавила:

„Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје отаџбине. Част за то припада Дринској дивизији“.

4. новембар 1918. освануо је у слободи. Непријатељске трупе су протеране са српске земље преко Саве и Дунава.

У ратном вихору од 1914. до 1918. Мачвани су увек били где је најтеже. 25 бораца је одликовано Крађорђевом звездом са мачевима, а овим орденом за изузетну храброст одликовани су и Шести пешадијски пук и Дринска дивизија. Генерал Пантелија Јуришић из Црне Баре за заслуге у командовању овај орден добио је је два пута.

Пантелија Јуришић

На почетку 20. века, завојевачи су кршили све норме ратовања. Још више су их разбеснели достојанство и храброст заробљених српских војника.

За 12 дана окупације 1914. године, аустроугарски војници  су, извршавајући заповест својих претпостављених, починили нечувена зверства, дивљачке, бруталне, до тада незабележене злочине.

Убијали су, вешали, набадали на бајонете, живе спаљивали жене, старце и децу.

Све што је било српско осуђено је на смрт.

Доктор Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, први је обавестио свет о злоделима Аустријанаца у Мачви. Заабележио је, поред осталог, како су тромесечну бебу бацили изгладнелим свињама. По његовим подацима биланс казнене експедиције у Мачванском срезу  је 457 разорених кућа, 359 убијених, 370 је одвео непријатељ. Више од 30 одсто убијених и масакрираних били су жене и деца старости до 15 година.

По извештају среских окупационих власти из јесени 1916. године, у логорима и тамницама било је око две хиљаде Мачвана. Многи се нису вратили кући.

Димензије страдања Мачвана у Великом рату илуструју подаци из пописа окупаторске управе из јула 1916. У 14 насеља која су тада припадала Мачванском срезу, а данас општини Богатић, живело је 10.000 становника мање него пре рата, 1910. године. Само број мушкараца је мањи за 47 посто.

У Балканским ратовима и у Првом светском, погинуло је је око 5.500 војника и официра из Мачве. Њихова имена, прикупљали су 1930. Општински судови. После вишегодишњег истраживања пред читаоцима су, на стогодишњицу од почетка рата 2014. године објављене  две јединствене, историјски веома значајне књиге „Мачвани у балканским ратовима и Првом светском рату“, аутора  Петра Берића и Драгана Јосиповића.

Спискови који садрже имена и презимена бораца и јединице у којима су ратовали прови пут су објављени.

На овај начин и споменицима који су раније подигнути у свим селима, заувек се чува сећање на храбре Мачване који су ратујући у јединицама Српске Армије у Великом рату допринели да српски народ скине јарам ропства.

И данас живе успомене и оживљавају сећање на претке који су, од  Дрине преко Цера, Колубаре и Кајмакчалана нашу слободу платили својим животима.

Д. Грујић