Специјалиста психијатрије др Милена Мартиновић: Како преживети губитак?

Са губицима се свакодневно сусрећемо. Имати неког или нешто, па немати, спада у најјаче стресогене догађаје. Ми нисмо рођени са сазнањем како да обрадимо губитак. Вештина туговања се учи. Постоје одређене фазе које треба прећи на путу опоравка. Начин на који се носимо са губицима важан је за квалитет и дужину нашег живoта.

Постоје мали и велики губици. Губици са овог списка могу да проузрокују значајну тугу, па чак и да уведу у депресију.
1. Губитак детета, родитеља или брата или сестре
2.Губитак супруга услед смрти или развода
3. Губитак богатства или положаја у друштву
4. Губитак посла или каријере
5. Губитак дома или значајног дела имања
6. Губитак дела тела
7. Губитак способности да се одржи нека физичка функција, нарочито током старења
8. Губитак циља или визије (када појединац има јасно осмишљене планове, а онда се ти планови из неког разлога не остваре)

Фазе обраде губитка

Прва фаза је изненађење или неверица. У време самог губитка, догађаји изгледају нестварни. Јавља се неверица, осећај „то не може бити истина”, „ово је ружан сан”, „не, ово се не дешава”. Неки се осећају укочено, поричу оно што се дешава, али је важно што пре прихватити стварност. Типичина емоционална реакција у првој фази је плач, бес, вриштање. Ова интензивна реакција траје од једног до двадесет четири часа. Уколико је прошло више од двадесет четири часа, а још су у овој фази, потребно је што пре се ухватити у коштац са стварношћу.
Друга фаза је развијање свесности. Дужина ове фазе траје од три до дванаест месеци и представља заокупљеност губитком. Кад смо у овој фази практично све што радимо подсећа нас на оно што смо имали, а сада више није наше. Ту су сви ритуали, од сахране, одласка на гробље, давање четрдесетодневног помена. Заокупљеност губитком је нормална и здрава појава. Током ове фазе је врло важно да се успостави ритам будност-спавање. Такође, потребно је да се обради и осећање кривице. Много муче себе мислима „само да сам урадио то” или „шта би било да сам…”.
Исправно размишљање је посебно важно у процесу жалости. Мисли: „читав свет ми се срушио”, „ништа више нема смисла”, „немам више разлога да живим”, представљају искривљено поимање стварности. Уместо тога, исправније је мислити: „изгубио сам важан део свог живота”. Још једна искривљена мисао је „Не могу да живим без њега (ње)”. Уместо тога, исправно је: „Недостајаће ми наши заједнички тренуци и љубав коју смо имали”. Неки људи, када се суоче са губитком, мисле да никада више не могу бити срећни, зато што су изгубили некога кога су волели.
Нереално је очекивати да ћемо се у овој фази сваким даном осећати све боље. Процес опоравка је дуготрајан. Напредак се примећује из месеца у месец. На крају сваког месеца треба поставити питања себи: Да ли ми је боље, да ли јасније размишљам, да ли је моје расположење боље него претходног месеца.
Трећа представља разрешавање процеса туговања и траје три до дванаест месеци након губитка. Идеално би било ако почне након три месеца. Ова фаза не може да почне док се друга фаза, фаза свесности не заврши. Током овог периода опоравка, особа која тугује уводи промене у досадашњем начину свог живота и ствара нове навике које су одговор на претрпљени губитак. У зависности од природе губитка, неке од промена животних навика могу да се десе и раније. На пример, ако је особа изгубила посао и онда тражи нови. Мудро планирање за будућност је једна од дужности коју треба обавити током ове фазе. Овде долази и до унутрашње психичке реорганизације личности и тада се кроз активности прилагођавања новом животу, раду на себи, преузима одговорност за сопствени живот. Тугу због губитка вољене особе прати период личног преиспитивања смисла сопственог живота. То је здрав процес, далеко здравији него да кажете „треба да покушам све да заборавим, нећу више мислити о томе”. Способност да се на прави начин превазилази губитак је главни разлог због којег појединци доживе много година и успевају да уживају у животу.

Здраво туговање

Dž. Vilijem Vorden, аутор неколико књига о саветовању и терапији туговања, описује пет задатака које треба обавити у настојању да се превазилази губитак на добар начин.
Први корак је: прихватити реалност губитка. Разговор са другима о губитку може бити веома користан у прихватању губитка. Важно је испоштовати ритуале туговања, као што је сахрана, јер то представља рад жалости. Неки људи избегавају да иду на сахрану најближих, неки користе седатив. Избегавање суочавања и коришћење ових лекова ометају процес туговања. Појединац мора да се суочи са губитком и то што пре.
Задатак број два: радити на превазилажењу бола. Бол је неизбежни део губитка и на томе треба да се ради. Туга која предуго траје и интензивна је прелази у депресију. Писање или вођење дневника о губитку такође може да помогне. У овом процесу најбоље је писати као новинар, описујући догађаје везане за обраду губитка. Због појединости које су записане, ствара се осећај да су они ментално архивирани „у фиоке”. Нека истраживања су доказала да описивање своје жалости смањује тугу.
Задатак број три: прилагодити се промењеним животним условима. У недељама и месецима после губитка важно је не доносити, ако је могуће, велике одлуке. Онима који су се суочили са разводом или смрти брачног друга, потребно је време за сређивање мисли. Наша глава није тако бистра када пролазимо кроз туговање. Отежано је расуђивање и исправно доношење одлука. Током ове фазе биће вам потребно да препознате улоге које су вама неке битне особе имале. Такође ће вам бити потребно да пронађете начин да те празнине и функције надокнадите. Често се треба суочити са тим да неке улоге не могу бити надокнађене.
Четврти задатак: пресељење губитка. Не значи да треба да заборавите особу коју сте изгубили. Шта год да сте изгубили, а то је био значајан део вашег живота, ви ћете с времена на време желети да причате о томе. Међутим, живот иде даље и ви проналазите нова интересовања и нове активнсоти, размењујете нова познанства.
Пети задатак: израстање из свог губитка. Иако губитак може да буде тежак, покушајте да пронађете руже које су никле из трња. Многи који су преживели тешку болест или прошли кроз тежак развод, тај свој губитак виде као време личног или духовног раста. У својим напорима да превазђете губитак, немојте живети само да бисте преживљавали. Одајте част изгубљеној особи, визији или ствари, тако што ћете учити и напредовати кроз своју жалост. Размишљајте о оном што се научили или добили од тог губитка и испуните свој живот смислом.

Насловна фотографија: Предраг Пеђа Милосављевић: Димњаци и руже (1937.)

No votes yet.
Please wait...
Booking.com

You May Also Like

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *