ПРИЈАТЕЉСТВО ЈЕ СКУПА РЕЧ!

Бранислав Ковић је рођен пре 52 године у Богатићу. На сцени Аматерског позоришта «Јанко Веселиновић» за три деценије одиграо је око 50 улога, а за многе је небројено пута награђиван. Познат и цењен у позоришном аматеризму не само у Србији. Последњих двадесет година је руководилац драмског аматеризма у КОЦ-у

Бранислав Ковић, глумац и руководилац драмског аматеризма у КОЦ-у

Да ли си икада „планирао”/желео да се бавиш културом, тј. позориштем?
– Никад ништа не планирам, све што ми се десило било је спонтано.

Сећаш ли се када и како си постао глумац.
– Децембра 1986.године. Један од глумаца се разболео па сам „улетео“ као замена.Сећам се само да ме је после прве пробе пуно болела глава, ваљда од превише хладног пива. Зоки (Зоран Ђонлић) је рекао „То је то“! И, ето тридесет година тако. И сад ме често заболи глава после пробе.

Памтиш ли прву реплику изречену на сцени
– „Алексу је свађа убила, нећу свађом да га пратите“ (Свети Георгије убива аждаху)

Омиљене реплике из улога које понекад користим у „обичном” животу…
– „Пси лају, каравани пролазе.“

Бројиш ли улоге? Колико их је било?
– Не знам тачно. Између 40-50.

Издваја ли се нека улога, по чему?
– Монолог поручника Тасића („Св.Георгије убива аждаху“), ког сам изводио више од 200 пута у разним приликама, почев од обележавања годишњице Боја на Мачковом камену 1993. па до данас.

Одбио сам да играм улогу…
– Не одбијам улоге, једино кад мислим да неком другом боље „леже“.

Прижељкујем да некад будем (мисли се на улогу)
– Идиот. (Кнез Мишкин)

Мислим да ми леже улоге…
– Неког будалаша, пошто не морам много да се трудим да глумим.

У представи „Три сореле“

Да ли си некад имао „блокаду” на сцени?
– Понекад, али умем да се извучем.

Био сам „у сукобу” са собом играјући улогу…
– У сукобу са собом сам више у приватном животу.

Улога досадашње каријере…
– Стеван Станковић (Ружење народа у два дела)

Неостварена амбиција у вези са позориштем…
– Да је среће да сам имао амбиције.

Најдража позоришна награда…
– Прва значајнија, на Републичком фестивалу у Смедеревској Паланци 1990. године, за улогу Теодора Краја у представи „Професионалац“.

Руководилац си у установи културе и глумац у позоришту. Где си „свој на своме”?
– Не волим када ме зову руководилац. Позориште је колективни чин и трудим се да све одлуке доносим заједно са аматерима, без којих позориште не би ни постојало.

Да ли је Бранислав Ковић руководилац некада потиснуо глумца у Браниславу Ковићу?
– Пре ће бити да је глумац Бранислав Ковић потиснуо, назови, руководиоца Бранислава Ковића.

Да ли је истина да „позоришне даске живот значе”?
– Значе, уколико неком фали нека даска.

За тридесет година ангажовања у позоришту, никада нећу заборавити…
– Неке драге људе који више нису међу нама, а који су својим радом допринели да наше позориште буде високо рангирано у српском аматеризму. Зоки, Мартин, Дака, Звонко, Раша, Гале…

Био сам у искушењу да „дигнем руке” од позоришне илузије кад…
– По неки пут у афекту.

Позориште као „имитација живота” или друштвено ангажовано и авангардно…
– Оно које човека нагони да размишља својом главом.

Где је драмски аматеризам у Србији данас и куда иде…
– У великој је кризи, пошто Савез аматера практично и не постоји. У животу га одржавају ентузијасти који без икакве накнаде издвајају пуно времена и енергије како би опстао. Ту, пре свих, мислим на глумце аматере којима су путовања и нераскидива пријатељства, настала на тим гостовањима широм Србије, једина награда за уложени труд.

Позориште, култура уопште, данас су довољно уважавани или потцењени…
– Никад нису били на нижим гранама.

Позоришни фестивали – за и против …
– За. Да видимо где смо и на чему смо. Добар пример је и наш фестивал „Мартинови дани“, кога сваке године испрати више од 2.500 посетилаца.

Шта би саветовао младом човеку који жели да постане глумац или радник у култури?
– Ако има жељу да се опроба као глумац, нек дође у КОЦ Богатић и прикључи се омладинској сцени позоришта, коју води Ивана Терзић и младим људима преноси искуство стечено на Академији драмских уметности, а ко хоће да се запосли нек се учлани у неку странку, јер је то једини начин да се данас дође до посла.

Опробао си се и као редитељ (успешно). Шта је теже – режирати или глумити (и зашто)?
– Изазов је и једно и друго.

Личну срећу и задовољство причињава ми…
– Моја Ленка.

Пријатељство је…
– Скупа реч.

У пријатељству никако не оправдавам…
– Све је дозвољено. (Скоро све)

У комуникацији и односу са људима нервира ме…
– Паметовање.

Умем/не умем да препознам кад ме људи лажу…
– Правим се да не примећујем.

Нервозан сам због…
– Кад ми нестане Бромазепама.

Одмара ме…
– Пецање.

Омиљена књига…
– Степски вук – Херман Хесе.

Најдражи стих…
– Не марим да пијем, ал сам пијан често – Владислав Петковић Дис.

Животни мото пре 30 година…
– Биће боље!

Животни мото данас…
– Никад боље, никад, бити неће!

 

No votes yet.
Please wait...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *