Портрет: Клара Какучка, професорка и глумица

Клара, догодило се нешто неочекивано

Знам једну жену  која не зна одговоре на сва питања, а зна много. Знам је као скромну и ненаметљиву, као професорку и глумицу,  као  оданог пријатеља својим пријатељима,  савесну и одговорну. Нисам,  како је неко рекао, а мени се допало,  њена „чаша воде“ али ми увек прија када сам у њеној близини. За све ове године није излазила из мог живота  ни из живота  других,  знаних.   Незнани треба да за њу чују и запамте њено име:  Клара Какучка.  Зашто?  Због чега?  За то постоји више разлога. Навешћу само њене две најблиставије улоге: тридесетогодишње учешће  у образовању и васпитању  мачванских  средњошколаца и  једанаестогодишње  бављење глумом у аматерском позоришту „Јанко Веселиновић“ у Богатићу.

Кроз капију  питоме, лепе и успаване варошице прошла је први пут у  1985. години на одређено време.  Када је  1988. године  поново ушла остала је до данас.  Прихватила је Богатић каo свој и у њему открила властиту припадност мачванству.

Није се Клара  припремала ни за професорку ни за глумицу. Није се припремала ни за дугогодишњи живот  у Мачви.

Ни наслов  овог текста није припреман.  Догодио се  као  једини  могућ. Позајмљен је из истоимене и чувене представе „Клара,  догодило се …“  рађене на основу ауторског текста – сценарија  брачног и глумачког пара Анете и Ивана Томашевића  из Шапца у којој су они,  осим што су писци   и  главни  глумци и режисери. Свака сличност са Кларом није случајна. И она пише (исписује) свој неочекивани  животни скрипт  и  по њему одиграва главне улоге. Јер, догодило се нешто неочекивано.  Шта се догодило?

Диплома од љубави

Заволела је хемију још у основној школи јер је заволела наставницу из тог предмета, а потом открила хемијске огледе у којима је почела да ужива.  До дипломе је водила љубав према хемији као науци. Уписом у средњу школу хемијско – техничког усмерења трасирала је пут за факултет. Дипломирала је на ПМФ-у на Институту за хемију општег органског усмерења. У време студирања. а ни касније није себе видела у просвети, није „ни сањала“, како каже,  да ће се тиме бавити. Желела је практично занимање везано искључиво за рад у лабораторији. Само јој се једном та жеља испунила да на кратко, око две године, ради у лабораторији „Шапчанке“ у Шапцу. 

Дошла је у Шабац у  посету пријатељици са којом је студирала и заједно са њом радила дипломски. Прихватила је њен предлог да, док чека на посао у струци, ради привремено на замени и предаје   хемију у средњој школи у Коцељеви, а потом je по истом  послу у истом својству  дошлa  и у  Богатић.

Након пропадања „Шапчанкиног“ гиганта почиње да бива свесна да у производњи није толико неопходан  лабораторијски хемичар.  Средњој школи je био потребан професор хемије. На позив директорке Лоле Гладовић да прихвати упражњено место опредељује се за рад у просвети. Мислила је да ће остати само неколико година, а остала је тридесет година. Проналазила је себе у раду са децом, развијала личне и професионалне односе,… навикавала се. И навикнула се. Никада  више није гледала конкурсе за неко друго радно место.

Рад са децом средњошколског узраста одржава ме у младости. И данас волим да сам у току са младима. Мислим да у томе успевам. Задовољство ми чини и док их припремам за пријемне испите за наставак школовања  и када успеју да упишу жељене факултете. То ме држи у уверењу да радим добро свој посао – каже Клара.

Никад глумица

Kао девојчица није имала снове о принцези коју спашава лепи принц. У сновима није била ни Пепељуга. Можда је у једном кратком времену замишљала себе као балерину. И то је све. Али да буде глумица, изложена погледима и  у центру збивања – никада.

Захвална је основној  школи што су програмом образовања за више разреде биле планиране најмање четири обавезне посете позоришту годишње. Са  већ формираним укусом и  изграђеном културом позоришног гледаоца редовно је пратила  и позоришне представе у Богатићу. Након премијерне представе „Ружење народа“ схватила је озбиљност и величину аматерске трупе која  делује  и то је пресудило када је дошао тренутак да се укључи и постане њен активан  члан.  Догодило се нешто неочекивано. Шта се догодило?

Ништа није наговештавало да ће се то догодити. Ненаметљиво и скромно ће протумачити повод:

Било је то 1990. Спремала се „Власт“ и требало је више женских улога па сам,.. ето тако, и ја ушла.

У драми „Мајка Храброст“

Неко ко је у позадини вукао конце није имао само ту намеру да са њом  попуни број.  За њеног колегу,  професора Ранка Стојановића, историчара уметности  и  до краја најискренијег критичара, пресудило је више ствари знаних његовом искусном оку и таленту да  таленат препозна.  Привукле су  га спољашње манифестације њеног гласа: боја и распон и  кристално чист и правилан  изговор српског језика.

Чим си проговорила знао сам да ћеш добацити до задњег реда – Ранкове су речи о првом утиску док се упознавао  са младом колегиницом.  Рекао јој је то  док је „убеђивао“ да прихвати   понуђену  споредну  улогу.

А трема?  Да не заборавим текст? – упитала га је  као последњу одбрану у нади да ће одустати од ње.

Знаћеш и свој и туђи текст до премијере.

Tако је Ранко добио  битку, а она „изгубила“. Зато и до данас изговара реченицу као лајт мотив: „Ранко је одговоран за моју глумачку каријеру“.

Овде треба мало  застати, вратити се, на кратко,  у прошло  време и  завирити   у породицу  Иштвана и Хелене Какучке  из  Новог Сада, чије старије дете,  Клара, креће са пет година у забавиште и намерно бива уписана у групу на српском језику, а да ни једну реч  тог језика  није знала.  Отац  је стално осећао тај недостатак доброг познавања српског језика  као препреку за напредовање у својој  пословној каријери. Донео је чврсту одлуку још тада, да  ће његова деца, Клара и њен  млађи брат, похађати  школу на српском језику јер ће у тој средини живети и радити.  Данас  им,  каже, замера  што  не знају  добро  свој матерњи – мађарски језик.

У средишту пажње

У „Урнебесној трагедији“

Завеса  се подигла,  рефлектори су обасјали глумцe на сцени  и,  представа је почела. Учила је од доајена, Звонка и  Даке и  од  две  тетка   Руже – Вукотић и Радовановић. Стварају се и нижу представе: „Власт“,  „Урнебесна трагедија“, „Мајка Храброст и њена деца“, „Чудо у Шаргану“,    „Путујуће позориште Шопаловић“,„Ожалошћена породица“. Улажење у други лик и њихово    оживљавање  обогатили су аматерску  позоришну  сцену у Богатићу. Била је: проститутка, мајка Храброст, статиста, луда жена, … По свом сензибилитету најближа је била откаченим ликовима: у лику Рајне са  којом је саосећала зато што је муж малтретира и кога на крају и убија  да би себе ослободила;  у лику мајке Храбрости и њеном лутању са једне историјске странице на другу.

Историја аматерског  позоришта „Јанко Веселиновић“ у Богатићу   не може се написати без ових ликова и њиховог главног тумача – не може се писати без  Кларе  Какучке.

Иако се  није  удавала, имала је два мужа  –  Рашу Вукомановића у „Ожалошћеној породици“. и Нинка Ковачевића у улози Василија у „Урнебесној трагедији“. Реплика: „Василије сунце моје“ остала је за Нинка до данас и кад год се сретну тако му се обрати.

Остала су пријатељства за цео живот изнедрена у рађању заједничког дела које једном позоришту  и даје моћ – сви заједно ка циљу. Ентузијазам је каже  био на снази. Доносила се своја гардероба, сакупљали се  реквизити по кућама,… кофере  за „Урнебесну трагедију“ донела је из Новог Сада, чика Тесла је осмислио и са пуно љубави својим рукама направио кола која су све време била  на сцени у „Мајци Храбрости“, … и све је  то остајало у арсеналу позоришта.

У ризници сећања су премијере,  наступи,  путовања , и  гостовања која се памте за сва времена. Памти Брезовицу, Добој, Кулу,   Пријепоље, ….. Требиње. Из свих крајева Југославије отпремана је разгледница родитељима за Нови Сад.  У јулу 1991. године док као почасни гости на Југословенским данима аматерских позоришта  у Требињу, бораве на кратко у Купарима, разгледница није отишла.

Са сцене је полако сишла можда не толико по својој жељи.  Нека су на то утицале неке околности, нека је на то утицало и немање одговарајућих улога, …тек,  отишла је.

Бити и професор и глумац  два су изазова која имају директну проверу: пред гледаоцима и пред ученицима.  Клара се  достојанствено и одговорно  ухватила у коштац  са њима, изборила се и оставила траг који се ничим не може оспорити, ценио то неко или не.

Нека се овај текст заврши цитатом из текста „Клара, догодило се нешто неочекивано“ који на сцени говори млада, још неафирмисана глумица КАТУША: „И  сада знам, разумем, да у нашем послу – било да играмо на позорници или пишемо – није главно слава, сјај,… главно је да човек уме подносити патњу. Да уме носити свој крст и веровати. Ја верујем“.

Јасмина Живановић

 

 

 

 

 

 

Rating: 5.0. From 2 votes.
Please wait...
Booking.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *