О никадa објављеним стиховима посвећеним Бори Станковићу

ПИШЕ: Јасмина Живановић

Давно сам је добила. Донета ми је с пута по Јужној Србији написана на пресавијеној салвети узетој са стола, од вечере. Једна песма. Преписујем са одушевљењем у свој дневник први стих, па други … Нижу се и уливају један за другим и један у други у целину – у песму „Спомен на Бору“. Откривам лагано ту јединствену лепоту стихова и њихов склад. Написао их је Густав Крклец Сећање је то на писца и песника, на пријатеља и човека, обичног човека срећног и несрећног истовремено. Речи су то из душе, глас из живота. У последњем стиху, на месту где се папир већ излизао, нису се могле прочитати три речи: „Нећу…“ – Осмјех на лицу _________ сличан цвијету. ________, јер _______ птицу још и данас хватам по свијету“. Покушавала сам дуго времена да разазнам нејасне речи како би песма била комплетна и мој доживљај употпуњен. Усудила сам се у једном моменту, од силне жеље, да будем песник па да ухватим речи у лету. Брзо сам одустала.
Нисам питала одакле је донета већ подразумевала да је из Врања јер Бора и Врање су нераскидива целина, јер се у Врање долази као у Борино Врање, у град „благословен богом који је свом народу родио песника“ (Јован Дучић). Врање је завичај његове књижевности, свето место његовог детињства „што мирише на сув босиљак што тако слатко пада и греје срце“. (Б. Станковић) Све је код Боре стремило ка дубоком доживљају човека, све је већ код њега доживљено, а говорио је да је „писати теже него орати, писати је бесконачно тешко јер је тешко да се у писању изрази живи живот и доживи и више но када је настао“.

Стихови јединствене лепоте

Када је песма написана? Када је објављена? Има ли је у некој збирци или монографији? Нисам успевала да било шта пронађем у писаним, библиотечким документима. Изостао је потпун доживљај, остала је и салвета међу страницама дневника. Нисам заборавила. Све је стајало до недавно, до случајног.
Тражећи нешто сасвим друго открила сам на форуму Крстарице песму „Спомен на Бору“. Стихове је, уз текст, поставила жена која их је добила као поклон од своје пријатељице: „Ова песма се налази у кући великог писца, у Врању. Урамљена је и окачена на зид Борине радне собе. Верујем да многи од вас нису чули за ову песму. Због њене јединствене лепоте желим да вам је на овај начин поклоним.“
– Коначно! Имам целу песму коју си ми донео из Врања – обавештавам свог мужа
– Нисам био у Врању. Донео сам је из Ниша. из Градске кафане у Казанџијском сокачету, из такозване „нишке Скадарлије“.
И у Нишу је и у Врању је. Али, сазнајем да је песма исписана руком Густава Крклеца оригинал, а да се у музеју куће Борине у Врању налази факсимил песме – верна копија његовог рукописа. У Нишу је онда факсимил факсимила. Где се онда налази оригинал, када је песма написана,….., када су се упознали, колико дуго дружили,….?
Густав Крклец имао је 28 година 1927. године када је умро Бора Станковић. Дошао је у Београд, на два дана, између 1922. и 1923. године са пријатељем, песником Антуном Бранком Шимићем. Пријатељ је отишао након два дана, а он је остао двадесет година. Напушта га пред крај рата, а наком рата се трајно настањује у Загребу.
Седамдесетих година прошлог века, на неколико година пред крај живота, угостио је у свом загребачком стану књижевника Косту Димитријевића. Крклец му је испричао своја сећања на проведене године у Скадарлији:
– Нашавши у Београду дивну атмосферу, ријешио сам да ту останем. Чим сам се сместио потражио сам Скадарлију за коју сам и раније чуо на један, посебан начин. Читао сам у неким старим загребачким новинама да је неки хрватски песник за време боравка у Београду приликом крунисања краља Петра Првог Карађорђевића, потрошио у Скадарлији знатну суму новца частивши своје пријатеље – српске песнике код Три шешира. А за нас под туђинском влашћу знате шта је Србија значила са својим слободарским ореолом…“

Никад објављена

У кафану „Три шешира“ први пут га је довео Станислав Винавер који је и желео да га упозна са Бором Станковићем. У међуратном периоду био је ту редован гост и по речима једног хумористе „своје најлепше дане проживео је ноћу“. Скадарлија је тада била лепо, старо патријархално гнездо где су млади уметници могли срести и упознати признате писце, глумце, сликаре. Живеле су у њему многе анегдоте везане за ону боемску и романтичну Скадарлију. Његови доласци у Београд до краја живота нису могли проћи без свраћања у Скадарлију. Међу обновљеним здањима тражио је оно мало старог што је сачувано. Посветио јој је неколико песама, а свечаностима поводом њене обнове дао је посебан допринос личним присуством. Академику и носиоцу високих друштвених признања тога времена у Скадарлији је младост прошла, тамо је био друг са људима којих више нема: Бором Станковићем, Тином Ујевићем, Раком Драинцем. Дивљење Скадарлијом и њеним познатим гостима изразио је својим стиховима
„Још са Бором, покрај вина,
на увеле мислим руже,
јоште око браде Тина
лептирице ноћне круже,
јоште на дну свести
сине плав пламичак
усред мрака
кад с циганске виолине
крупне сузе труни Рака“.
Песма „Спомен на Бору“ никада и нигде није објављена. Сазнајем из књиге Десет писаца – десет разговора, аутора Бранимира Ћосића да је Крклец у претпоследњем стиху песме „Спомен на Бору“ цитирао Борине речи изговорене њему лично у августу 1926. године у Београду. Био је то одговор на питање зар нема намеру да допуни оно мало што недостаје, што се загубило у драми „Ташана“ за време рата.
– „Чему? Ти си још млад, ти то не разумеш. Не хвата се птица кад једном одлети…“
Које године је песма написана и да ли се и где налази остаје да сазнам.
Нећу хватати птицу у лету, отићи ћу до њеног гнезда.

Спомен на Бору

Пожутјели брци од дима,
чаша у дрхтавој руци
„мајку им – рече – свима,
што нису људи, већ вуци“!
Над столњаком давно бијелим
с мрљама вина и каве,
мраком се залију врелим
очи прозирно плаве.
Жрвањ живота нас мрви,
а ипак се живјети мора,
језа у нечистој крви,
на челу мрешкање бора.

Мутну флашу ми пружа
одсутан мислима. Сања,
увела опи га ружа,
мјесец над Моравом, Врања?

Жалба за младост? Сјета?
Око се сузама роси
минулих сјећа се љета,
чешља у циганској коси.

Над Скадарлијом зора,
јава се сновима свети.
„Не хватај – рече Бора –
птицу кад једном одлети“!

„Нећу…“ – Осмјех на лицу
прожетом сличан цвијету.
Слагах, јер одбјеглу птицу
још и данас хватам по свијету.
Густав Крклец

Rating: 5.0. From 1 vote.
Please wait...

You May Also Like

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *