Немци имају свогa – и наш Нецер, професор Бранко Максимовић је жива легенда!

Гинтер Нецер – немачки фудбалер

Средином и крајем 60-их година прошлог века пажњу љубитеља  фудбала у Европи и код нас привлачиo је играч „Борусије“ из Менхенгладбаха, Немац Гинтер Нецер, фудбалер неоспорног талента и играчког умећа. Велику популарност је, међутим, стекао више због неконвенционалног понашања на терену и ван њега, а општу препознатљивост својом дугом плавом косом која му је сезала до рамена.  Иако је, у тада  још увек конзервативном делу  Европе  трпео критике због дуге косе, управо је она допринела Нецеровој великој популарности код младих тога доба.  У чувени „Реал“ из Мадрида   прешао је 1974. године  где је до краја каријере остао веран свом изгледу изјавивши одмах по доласку: „Ја не могу да играм ако немам дугу косу“.

У међувремену и у Богатићу се појавио Нецер.  Не Гинтер него – Бранко. Крштено име и презиме, Бранко Максимовић,  могло се наћи само у званичним документима и протоколима фудбалских утакмица. За саиграче, навијаче, целу Мачву и шире, скоро педесет година је препознатљив по свом надимку – Нецер.

Од бадовиначких јендека, сарајевских средњошколских и студентских дана, врхунца славе у „Мачви“ из Богатића, преко 40 година професорског стажа, деценија спортског педагошког рада са младима… Ово је прича о ПРОФЕСОРУ НЕЦЕРУ, како је познат и како ће остати упамћен и који наредне недеље одлази у заслужену пензију.

 

Средином лета 1970. године на припреме  у  ФК  „Мачву“   дошао је младић дуге плаве косе до рамена, тада студент из Сарајева. Подозрење према његовом фудбалском умећу изазивао је не само изглед „чупавца“ него и то што за њега нико није знао ни чуо међу тадашњим мачванским фудбалским стручњацима  и играчима. Још када је речено да је из Бадовинаца, сумња у његове фудбалске квалитете се увећала јер нико и никада из Бадовинаца није успео да игра за клуб  „Мачва“.  Тих година, а и пре у „Мачву“ су махом долазили и играли младићи из Црне Баре као најталентованији,  уз понеког из Глушаца, Клења и Дубља. Међутим, први тренинзи и пријатељске утакмице брзо су све уверили да се и на бадовиначким ливадама и јендецима могу брусити фудбалски таленти.  Наставник физичког, голманска легенда „Дрине“ из Бадовинаца,   Бора Носовић, запазио га је још као  дечка „плавушанчића спретног и окретног“ и препоручио га Здравку Јеротићу тадашњем председнику фудбалског клуба. Почео је са припремама на месту левог крила, а касније је  прешао  на позицију левог бека.

Од  почетка првенства је  заузео стартно место у првом тиму, саставу  који је по многима био и остао један од најбољих, ако не и најбољи у дугој историји овог клуба. Тако је, не само физички, већ и игром потпуно оправдао надимак „Нецер“ који је добио одмах по доласку.

Легендарни бек: у тиму „Мачве“ 1973. године

Престао је активно да игра фудбал 1985. године у својој тридесет трећој години живота. Навијачи су свој суд o његовим  фудбалским  квалитетима  дали на крају прошлог миленијума у дванаестом месецу 1999. године, када су га изабрали у идеалан тим Мачве свих времена и прогласили  га за  најбољег  бека у историји играња фудбала у Мачви.

Гинтер Нецер је био симбол бунта младих, Бранко професор физичке културе младима. Гинтер Нецер се возио у  јагуару  и жутом  ферарију, Бранко вози  бицикл. И један и други су играли са дугом, плавом  косом до рамена. Гинтерово презиме  Бранко је  носио и носи га са поносом  као свој надимак од седамдесетих година прошлог века. Добио га је од навијача Мачве, на терену  у Богатићу. По надимку га сви пре  знају него по имену. Како је време пролазило и нове генерације долазиле надимак је полако прерастао у име: професор Нецер.

Од Бадовинаца преко Сарајева…

Сарајевске успомене: као средњошколац
Данас, као професор

Рођен је 1952. године. Одрастао је  у Бадовинцима,  у великом равничарском селу на западу Мачве обгрљеног реком  Дрином. Одрастао је уз реку, уз сеоско зеленило, врела лета, топле ноћи и свежа  јутра. Сваки сноп жутог жита и покошеног сена, цветног пролећа и хладних зима, родитељска љубав, клупа у основној  школи, свака кришка хлеба и масти са шећером, колена зелена од траве, сваки јендек …   исплели  су мрежу   од   златних нити   и уткали  је у  душу  дечака.  У предворју живота    једна се нит  везала  за наставницу фискултуре која је  код  десетогодишњака   усадила огромну љубав према спорту   и према  наставничком позиву.  Већ је тада донео одлуку,  већ је  тада донкихотовски узвикнуо: „Ја знам шта хоћу. Ја знам ко сам“. Већ је тада познавао себе.

Међутим, родитељи су већ сковали друге планове. У седмом разреду отац га је ставио  на  евиденцију за учење механичарског заната у задрузи у Бадовинцима. Био је на чекању  кад за то дође време. Није  прихватио  очев предлог. Уследила је друга породична одлука,   опет без њега,  да га после осмог разреда упишу у Економску школу у  Великом Зворнику. Бранко је желео да се упише у средњу фискултурну школу   у Сарајеву. За родитеље је то био „шок“. Тадашње њихово размишљање оправдавало је  и  став  – сеоска кућа није могла да прихвати лопту као занимање. Лопту су шутирали сиротиња и лењови. И уписали су га тамо где су они хтели.

„У Велики Зворник нећу“,  био је изричит у својој намери и у ту школу није ни крочио.

Није одступио. Направио је свесно паузу од једне године.  Стишала  се у међувремену и родитељска  љутња, а Бранко је то време искористио да учи пливање  и да савладава технике потребне за пријемни испит. Два  друга су већ била  у Сарајеву и од њих је добијао потребне  информације.  Са успехом је положио и уписао се у средњу школу за  физичку културу у Сарајеву. Од пријављених триста кандидата на пријему је прошло око њих сто. Бранко је био други на листи.

„Чини ми се јуче је то било када сам са шеснаест година  сео у воз у који сам ушао на једној , а изашао на другој,  за мене веома  важној животној станици“, присећа се.

Сарајевски дани су текли.  Средњошколски дом постао  му  је други дом. У почетку му је одвајање тешко пало.  Недостајали су му другови, породица али каже да никада није пожелео да се врати. Завичајну емоцију је амортизовало присуство два друга из генерације. У другој години добио је државну стипендију, а након завршетка средње школе уписује се на Факултет физичке културе и остаје  у истом граду.  Средњошколски  дом заменио је студентским.   Асоцијације на оба дома су  јасне:  ред, рад и дисциплина…  и пешачење:

„Oд  дома до школе пет километара низбрдо, и од школе до дома пет километара узбрдо ..,  а  пролеће те мрви,  убија…“

Мајчине сузе

На половини студирања, у лето, добио је две професионалне фудбалске понуде, прву од домаћег прволигаша, а другу од иностраног. Ближи је овој другој  –  и жељи да се отисне друмом  спортске  авантуре у Утрехт (Холандија). Породична вечера у августу  те године била  је и прилика за разговор.

„Играо бих и од тога и живео“, рекао сам  родитељима и брату.  „Тишина. Мајка је оборила главу, а испод оборене главе видео сам сузе. Протекао је минут док није проговорила: Бранко, све што смо могли уложили смо у тебе и твоје школовање. И ту је крај.  И лету је крај.“ – говори Бранко  и снажно  проживљава тај тренутак. Не обара главу и не крије сузе.  Не због неодласка   У животу не постоје случајности. За све постоји разлог. Да је постојао разлог да оде, отишао би. Мајчине сузе су избрисале  маглу у њему  и показале му правац.

Прву молбу за посао, као апсолвент, послао је у Александровац.  Иако је одговор гласио да је примљен, није отишао јер се спремао за одбрану дипломског рада. Дипломирао је  1976.  године на искрају лета и тај дан и датум памти као један од најрадоснијих.

„Свака помисао на родитеље водила  ме до њихове огромне  тежње и грчевите борбе  да из ничег створе велико и  да своју децу помере из оквира сиромаштва. Одатле сам црпео снагу и то ме држало док сам се пењао степеницама у остварењу свог циља. Подигли су ме на ноге и школовањем ми дали чврсту подлогу“, каже Бранко.

Ту огромну радост остварења у дану дипломирања, а да би је приближио саговорнику, пореди са још три датума велике  радости – када су му се рађала деца.

Добровољно се пријавио у војску, не чекајући  редовни позив. У новосадску  касарну донео је  оно што се из војске обично  понесе: ред, рад и дисциплину. Није стекао „друга до гроба“ али чува сећање на једног друга из Имотског. Поклопили су им се животни стилови  и исти  приступ обавезама.

Тињала је у њему и потајна жеља да  након студирања настави да се усавршава. Формирањем породице све је мање времена бивало за бављење научним радом.  Жеља је постојала, а  нашао се и начин. Магистрирао је нешто касније у области спорта и физичке културе.

Професор и педагог

У  Мачванској  средњој школи је од њеног  оснивања, од  1978. године. Школа догодине обележава јубилеј, 40  година постојања, а  Бранко у овој години свој јубилеј – 40 година рада.  Петнаестог  јула  изаћи ће из воза на још једној животној станици.

Првих двадесет година  сматра  најпродуктивнијим годинама у свом раду. Зашто?

Четири деценије увек уз најмлађе

„То је период  до рата. Друштво се бринуло за образовање, другачије га вредновало, породице су биле стабилније, улога и помоћ породице у образовању њихове деце била је значајнија, економски смо били стабилнији. Успех је био видљивији. Од рата па на овамо наступило је време обезвређивања сваког  система вредности.“  

Испратио је и генерације средњошколаца којима је био  и одељењски старешина. Не прави разлику међу њима али издваја генерацију уписану у први разред 2006. у образовни профил економски техничар. Тој  генерацији је био разредни старешина.

Временом се више давао у раду а да није видео резултате. Бити професор почело је полако да бледи. Дохватио га је дух времена који слама људе који су  имали  идеал. Задржао је још само једну врсту комуникације – спорт.

„Ишао бих истим спортским путем, а професуру бих мењао за неко друго занимање“.

Никада није напустио  Мачву. Све време бављења професорским радом није напуштао фудбал.  Био је активан члан у различитим фудбалским организацијама, дописник спортских часописа и оно у чему је највише уживао –  био је тренер и селектор најмлађих категорија фудбалера.

„Идеал у мом спортском делу позива су деца са десет,  односно једанаест година јер су деца тог узраста благодет људске цивилизације на коју се  мора наслањати“.

Како гледа на прошлост?

„Кад размишљам  о прошлости размишљам хронолошки:  детињство, младост, средња школа,…“

Све је тако и сложено. Само недостаје комадић од пресечене црвене траке са свечаности отварања нове фискултурне сале – нове спортске хале у Богатићу. Тридесет и девет зима  је часове држао у холу школе, па  кад  је киша падала и јаки ветрови  дували. Заслужио је тај комадић, ма заслужио је целу  траку.   

Професоре, добродошао у пензију!

Јасмина Живановић

Фото: приватна архива/Мачва Прес/Моцарт спорт

No votes yet.
Please wait...

One thought on “Немци имају свогa – и наш Нецер, професор Бранко Максимовић је жива легенда!

  1. Prvo čovek pa posle profesor i sve ostaloo…

    Rating: 5.0. From 1 vote.
    Please wait...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *