Једно сећање поводом 180 година Шабачке гимназије: Прозори

Поводом 180 година Шабачке гимназије

ПРОЗОРИ

31. је децембар. Годинa 1969.  Шабац у предвечерје  нове године испраћа  стару  у зимској идили, полувидљив  у снежној вејавици. Још само да се упале уличне светиљке.  Оне нас на повратку чекају кад кренемо из гимназијске зграде поред цркве, па главном улицом до аутобуске станице.

Тога поподнева имали смо  само четири скраћена часа – по  два састављена  двочаса: ликовно васпитање  и српскохрватски језик.

Час ликовног је некако протекао, сећам се као кроз маглу јер се морало гледати у бели блок папир и нешто цртати обичном оловком. Још да прође час српског.  Професор је ушао са дневником, сео за катедру, у  простор испод  радног дела од катедре подвукао ноге, ставио дланове у џепове од сакоа, завалио  се у столици   и рекао нам :

– Прозори.

Ми смо  ћутали. Ћутали смо и кад је ушао,  а кад   је проговорио чутање је постало  још јаче. И нисмо се ни померали. Ни професор се није померао. Гледали смо  у њега, а он је гледао у  нас, и то је потрајало,  до минут можда.

– Радите  30 минута.

Преведено на наш, ђачки језик, то је значило:  писаћете или радићете писмену вежбу на тему „Прозори“ и за то имате на располагању тридесет минута. Значи, сад смо ми даље преводили: пустиће нас раније те нам је унапред то дао до знања. Неће нас држати сат времена. Добро нас је мотивисао.  Сви смо извадили свеске за школски рад и написали датум и наслов.  Почели смо да гледамо у прозоре. Кроз њих се већ лагано почео назирати и први обрис сумрака. Снег је све јаче вејао. Светло нам још није требало. Тишина је и даље владала са упртим  погледима у прозоре,  па на  папир,  на наслов….. и опет поново исто тако. Поглед кроз прозор у мени је  будио романтичне осећаје, и  чежњу. Једну  лепу романтичну атмосферу  последњег децембарског касног зимског поподнева  1969. године пореметила је ова глупа тема.

Шта да пишем о прозорима? Како да почнем? Кренула сам од њихове намене и у уводу написала чему  служе, зашто су потребни. Неизбежни су  да кроз њих улази светлост и чист ваздух. Одлично! Где се налазе?  На кућама.  Налазе се на вајатима, имају их и обори и штале,  и сеоске колибе имају прозоре, барем по један. Како изгледају? О, изглед је веома важан. Велики су, мали су, а онда сам се сетила  да могу бити једнокрилни или  двокрилни. Од чега су? То је барем  лако: сви су од  дрвета. Е сад, има ту разлике да ли је дрво квалитетно, мање квалитетно, знам да је то битно  али се нисам разумевала  у врсте дрвета. Сетила сам се да на неким кућама има по два прозора. Собе са два прозора. Бројала сам реченице. Једна, две, три, четири. Имала сам четири реченице и пола странице јер сам крупније писала. Прозоре и фарбају. Пета реченица. Написала сам је још мало крупнијим словима.

Требало је и закључак  написати.  Осмелила сам се да мало завирим испред и са стране у радове  мојих другова и другарица. Сви су написано  скривали једном руком, неприметно се и они окретали, али нико није могао ништа да препише. У једном тренутку се зачуло нешто као шапат: има и трокрилних. Трокрилни прозори су почели  тек да улазе у моду али се на прсте могло избројати колико их је било у то време. Нисам имала прилику још да их видим.

Била сам убеђена да само ја имам проблем са темом и да сви други знају шта треба да пишу. Пре закључка  додала  сам још једну реченицу. Закључне се не сећам, можда је нисам ни написала, а ако и јесам она ништа „паметнија“  није била од претходних.  Молила сам бога да ме професор не прозове да прочитам рад  јер сам тему не само промашила него нисам знала ни да је напишем.

Тридесет минута  никако није пролазило. То је трајало и трајало, и мрак се већ увукао међу нас.  Из ходника је допирало светло  кроз стаклени део врата и нешто мало од прозора. Нама светло није требало. Није упаљено ни када је професор почео са прозивком. Прозвао је једног друга, он је устао са свеском у руци и почео да чита:

„Прозори су четвртастог и правоугаоног облика, има  их великих и малих,…………“

Читао је следећи прозвани:

„Има их једнокрилних највише, па двокрилних а почели су да се праве и модерни, трокрилни.“

Па следећи:

„Најчешће се фарбају белом бојом, а неко их и прелакира па још лепше изгледају……..“

Њих петорица су у предвечерје тога дана, у већ мрачној учионици  на првом спрату у коју је допирала само замагљена светлост од прозора и из ходника, прочитали своје радове. Личили су један на други.  Личили су и на  наше радове, ако нису били скоро исти. Професор је ћутао и  слушао. И ми исто. Онда се  померио, устао, узео дневник, обгрлио га обема рукама  и  обратио нам се:

– Када је Петар Велики саградио Петроград  рекао је да је то прозор Русије у свет.  Срећна вам нова година,…..  млада  господо – окренуо се према вратима, отшетао  лагано, отворио их , изашао   и затворио их.

Нисмо се ни померили. У згради више никога није било. Сви су завршили са часовима, поодавно.

……………..*………………..

И данас знам да овакав час не одговара ни по једној методичко – дидактичкој парадигми (узорку, примеру, образцу) наставног часа који захтева правилну структуру и задатке: увод, главни део и завршетак. Увода, веома важног за припрему у  оно што следи није било. А педагошка наука каже ако нема припремања, увођења, мотивисања, најаве циља, буђења знатижеље…, повратне информације – нема ни часа. Погрешан час води ка погрешној настави, а то је не само образовно него још више: васпитно зло.

Одавно већ знам да ово (за мене) није био погрешан час. Ово је био час  магије. И имао је овај час  све.  Одржао га је професорски маг Живко Комановић – Коман, професор српскохрватског језика. Једном „глупом“ темом и једном реченицом учинио је да схватим: како речи и њихово значење могу бити магичне;  да треба да читам;  како треба да мислим и повезујем и шта све треба и колико  да сазнајем; да промишљам; какав однос треба да имам према вредностима; како да повезујем прошлост и садашњост; шта све може да буде идеја водиља у животу; како се учи на искуству и вредностима  других;  како се проналазе узори; да постоји лепота;  да се много  каже кад се ћути;  да васпитавати не значи критиковати,  већ разумети и помоћи;  да нисам буре у које треба трпати већ мали пламичак ког треба распламсавати;  да ако не знаш није грех већ путоказ како да сазнаш;  да је шаблон погубан по развој; да је васпитање чин; да се уплитање у оно што долази не остварује механички путем  пуке поруке; отворио ми уво за ритам. Одвео ме је до прага „мог духа“ и учинио да се васпитни чин догоди.

И даље на писаним изворима о  Петру Великом  брусим своју љубав према историји и дивим се величини, снази и способности  једног владара који је  у својој личности објединио најбоље особине свог народа и повео га напред. “Бог га је одредио за велике ствари и веома ме весели што је једно тако велико царство пошло путем разума и реда .”(немачки филозоф Лајбниц)

И даље  у свом раду пратим часове по узору на овај час и питам се: коме се данас отворио прозор, чији пламичак је данас подстакнут?

Ефекти овог часа трају  и што даље идем све су моћнији. Јер траје магија.

„Кажу да се Уликс уморио од лутања преплављен љубављу при погледу на Итаку, питому и зелену.  Магија је у Итаци, вечном зеленилу, а не у лутањима“. Да Борхес ово није записао не би трајало. Професора одавно нема, неће ни мене једном бити. Нека онда ово сећање остане записано јер никад се не зна  ко  ће   и зашто  у будућности  посегнути за нечијим искуством и сазнањем. Магија је у професору, у  човеку  који је знао како да  отвори  прозор у свет,  у видике, далеке хоризонте, у живот. Бескрајно му хвала.

Јасмина Живановић

Rating: 5.0. From 3 votes.
Please wait...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *