Јасмина Живановић: А шта то Богатић има?

А шта то Богатић има?

Пише: Јасмина Живановић

На искрају 20. века, у последњој години другог миленијума, проверавам спремност деце за полазак у први разред основне школе. Има неке симболике у томе и преплављена том симболиком у времену замишљам њихову будућност у новом веку новог миленијума.
Присутно је то све време док ме малени Банопољац, кад год одговори на постављено питање, пита: „Је ли добро?“, „Јесам ли знао?…“
– Да, јеси, знао си, сјајно си одговорио, све си лепо рекао.
– А хоћете ли то да кажете мом тати, да сам био добар, да сам све знао?
– Хоћу, како да нећу. А зашто?
– Тата ми је обећао ако будем све знао да ће да ме води у Богатић“.
– У Богатић? Па шта то има у Богатићу?
-Има лепих продавница, великих зграда, тата ми причао – одговара са усхићењем сада већ сигуран да ће му се жеља испунити.
Отворен му је један прозор у свет и он тај први корак жели да направи путовањем у Богатић.
А шта је са мном? Нестало је симболике, у трену се прекинуло размишљање о њему, о њима у будућности. Стварност ме преплавила, ошамарила, поразила, постидела. Моје питање је изречено са неверицом, иронијом, омаловажавањем према наведеном месту. Зар одлазак у Богатић некоме доноси огромну срећу? Зар неко има снове о том путу? Тај сарказам он није могао да осети , а ја се и данас стидим над постављеним питањима себи. Мојих 46,5 година живота у тренутку дешавања према његових 6,5 .
Мени је толико било пре четрдесет година. И мени се тада отворио прозор у свет путовањем у Шабац. Ставили су ме у један једини аутобус, послеподневни, уз обећање шофера да ће да пази на мене до одредишта. Шири део центра био је видљив све до библиотеке, а дотле је и било коцке на путу. Пут се наставља уз облак прашине све до „Сокине кафане“ и тек на центру Мајура постаје видљивије. И онда, у даљини, сунцем обасјан Зоркин солитер наговештава да је на помолу град, град Шабац. У њему сам попила први јогурт на точење, појела први сладолед, видела први циркус,….. И до данашњих дана Шабац је за мене „Мали Париз“. Велики никад нисам пожелела да видим јер ја имам свој мали, доживљен још у детињству.
Како сам могла да ускратим детету право да и оно има свој „Мали Париз“, да ли је то искуство моје, а касније и сећање на доживљено исто или другачије од његовог, зашто сам била толико неправедна према свом родном месту мислећи да не може бити светионик неком детету, зашто сам заборавила на природну, човекову тежњу да иде напред, зашто?
За све што сам тада помислила извињавам се свих ових година.

Rating: 3.9. From 11 votes.
Please wait...
Booking.com

You May Also Like

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *