Istaknuto PROJEKTI Traka

БРАНКИЦА ЈАНКОВИЋ, ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ: ЖЕНЕ НА СЕЛУ ВИШЕСТРУКО ДИСКРИМИНИСАНЕ

ЖЕНЕ НА СЕЛУ  – Унапређење положаја путем медија (15)

Жене на селу су једна од најмаргинализованијих група  у нашем друштву. Формално равноправне, у пракси и свакодневици изложене вишеструкој дискриминацији. Без имовине, често и без социјалног и здравственог осигурања, без приступа информацијама, не могу се поредити ни са једном другом друштвеном групом.

Иако њихов посао обухвата и кухињу и њиву и целодневно „радно време“ и упркос томе што у обављању физички захтевних послова не заостају за мушкарцима, жене на селу су и даље углавном „невидљиве“ јер се често не воде као  запослене на газдинству, што значи да у највећем броју случајева немају здравствено и пензијско осигурање. 

 Живот у данашњим условима на селу није лак ни за мушкарце, а камоли за жене које у 60 oдсто случајева, иако су радиле од ране младости, не остварују право на пензију – рекла је за „Мачва Прес“ Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности.

Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности Фото:ravnopravnost.gov.rs

У тексту иницијативе за измену Закона о финансијској подршци породици са децом, коју сте упутили Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, поводом законских решења о  накнадама трудницама из руралних подручја (пољопривреднице) наводите како су оне двоструко маргинализована група и да су њима потребне мере подршке државе. Образложите двоструку маргинализованост.

– Жене на селу су једна од најмаргинализованијих група  у нашем друштву. Формално равноправне, у пракси и свакодневици изложене вишеструкој дискриминацији. Без имовине, често и без социјалног и здравственог осигурања, без приступа информацијама, не могу се поредити ни са једном другом друштвеном групом.  Чак ¾ власника пољопривредног земљишта су мушкарци, а када су жене власнице обично се ради о мањим парцелама. Још мањи је проценат жена које су власнице кућа у сеоским срединама.  А са имовином су повезана бројна права. Иако њихов посао обухвата и кухињу и њиву и целодневно „радно време“ и упркос томе што у обављању физички захтевних послова не заостају за мушкарцима, оне су и даље углавном „невидљиве“ јер се често не воде као  запослене на газдинству, што значи да у највећем броју случајева немају здравствено и пензијско осигурање. Више од половине жена на селу осигурано је преко супружника, док чак петина није осигурана.

Када је реч о Закону о финансијској подршци породици са децом, пољопривреднице, али и предузетнице немају једнак третман, јер им се  основица накнаде осталих прихода по основу рођења, неге детета или посебне неге детета, утврђује сразмерно збиру месечних основица за које су плаћени доприноси за пензијско  и инвалидско осигурање за последња 24 месеца која претходе дану рођења детета, а не за последњих 18 месеци као за остале осигуранице. Будући да за овакво разликовање према нашем мишљењу не постоји објективно и разумно оправдање, Повереник је Уставном суду упутио предлог за оцену уставности и законитости и ове одредбе Закона о финансијској подршци породици са децом.

Да ли сте се бавили анализом дискриминације жена на селу? У којим све случајевима су оне дискриминисане? Имате ли неке примере, можда и оне на које сте реаговали?

– Дa, зajeднo сa Црвеним крстом и Популационим фондом радили смо истраживање Положај старијих на селу, којe је обухватило и положај жена које живе у руралним срединама. Постоји већа разлика у нивоу образовања између жена и мушкараца у односу на градске средине. Нажалост, жене на селу су у већем ризику од сиромаштва у односу на мушку сеоску популацију. Њихово учешће на тржишту рада је много мање него у урбаним срединама, правно гледано. Извештаји и истраживања које је Европска комисија објавила пре десет година указују да су посебно угрожене жене које раде на пољопривредним газдинствима, а ситуација се у том погледу није пуно поправила до данас. Да се разумемо, живот у данашњим условима на селу није лак ни за мушкарце, а камоли за жене које у 60 oдсто случајева, иако су радиле од ране младости, не остварују право на пензију.

За жене у сеоским срединама ништа боља ситуација није ни по питању других проблема, о чему сведоче и чланци из црне хронике, а који се односе на породично насиље. На селу је оно другачија прича у односу на градске средине, осим што нема „сигурне куће“ нема често ни другог вида друштвене подршке да се насилник пријави.

Жене на селу углавном нису власнице имовине. Законом је уређена равноправност код наслеђивања, али је неписано правило да се oнe oдричу нaслeдствa у кoрист мушких члaнoвa пoрoдицe. Сматрате ли ову патријархалну тековину видом дискриминације?

– Укорењеност традиционалних стереотипа о родним улогама је у том смислу учинила своје. У даљој прошлости се земља у наслеђе остављала синовима  да се имање не дели.  Некада се жене, било да су мајке или сестре, нису уопште питале ни учествовале у одлуци коме оставити у наслеђе земљу и кућу. Данас су друштвене околности другачије, жене саме одлучују, али најчешће и у највећем броју случајева да им наследство на које имају право није потребно. Дупло је већи проценат жена које се одричу наследства у односу на мушку популацију.  И као крајњи резултат имамо да се и у градовима некретнине углавном воде на мушкарце, а да се уселима  тек свако четврто пољопривредно газдинство води на жену. Правни оквир пружа адекватан ниво заштите у том смислу, међутим за бољи положај жена генерално,  па и оних које живе у сеоским срединама, неопходна је и промена обрасца понашања и културног миљеа, да би жене које живе на селу могле да користе права која им гарантују прописи Републике Србије.

М.М.

Пројекат суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања, ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.