Istaknuto PROJEKTI Traka

ГОРКА ИСКУСТВА СА ПОСЛОДАВЦИМА- УПРКОС СВЕМУ ЉИЉАНА ЈЕ САЧУВАЛА ПОНОС И ДОСТОЈАНСТВО

ЖЕНЕ НА СЕЛУ  – Унапређење положаја путем медија (14)

Продајом друштвеног капитала предузећа су прешла у руке приватника, а судбина радника је постала још неизвеснија. Посебно у случајевима када нови власници нису претерано заинтересовани за наставак производње предузећа која су пазарили. Укидање радних места, дуговања радницима за плате, доприносе за пензијско и инвалидско осигурање и на крају откази или самовољно напуштање посла без икаквих права – то је след догађаја који је искусио велики број радника.

Љиљана Црнчевић из Богатића је у „1. мају“ радила од 1. марта 1996. године до 20. априла 2011. када је са радничком књижицом поново стигла тамо одакле је кренула – на евиденцију незапослених. Било је то дан након отварања стечајног поступка.

– Од 1992. године сам тражила посао и све до пријема у радни однос у некадашњи „1. мај“ радила сам преко омладинске задруге, без радног стажа. Иако је у фирми радило више од стотину радника атмосфера за рад је била пријатна, владали су слога и поштовање. Одлазила сам на посао без оптерећења, знала сам своје обавезе и права. Радила сам свој посао како треба и сви су били коректни према мени – каже Љиљана.

Предузеће „1. мај“ је приватизовано 2003. године. На аукцији у Агенцији за приватизацију Невен Кондић је фирму чија је почетна цена била 6.849.000,00 платио 18.700,000,00 динара. Осам година касније, после раскида уговора о продаји, прво је отворен стечајни поступак, а 2013. године имовина која је првобитно процењана на 60 милиона продата је 45,622 милиона динара. Стечај је закључен крајем 2015. године.

– После приватизације нови власник се још извесно време бавио производњом пољопривредних машина и опреме. Постепено је почело осипање радника, остао је мали број запослених, а производња је замрла када су искључени струја и вода. Свега десетак радника је остало у радном односу и ми смо радили у другом предузећу власника „Првог маја“. Све до отварања стечајног поступка – наставља Црнчевић.

 

Следе добро познати детаљи из транзиционог периода који је углавном шибао по радницима. Из стечајне масе радницима су исплаћене мрвице. Без зараде која им је припадала, без повезаног радног стажа јер обавезе нису у потпуности уплаћене,  изашли су – на улицу.

 

– Кога је брига за радника? Сви који су одлазили морали су да потпишу изјаву да се одричу отпремнине коју је газда мора да исплати. Да он не би плаћао отпремнину делио је решења о технолошком вишку, па онда држава исплаћује накнаду. Нема разумевања, а камоли хуманости када се ради о обавезама према раднику. Мој супруг је, на пример, отишао из фирме као технолошки вишак иако је био инвалид рада – каже Црнчевић.

 

Губитак посла је Љиљани био веома трауматичан. Борбу за егзистенцију породице наставила је тражећи нови посао, али срећа је ни касније није пратила.

– Не можеш да бираш посао, него прихваташ зато што мораш. Две године и седам месеци радила сам по уговору о привременим и повременим пословима за зараду која се обрачунава по цени 105 динара по сату. То је мање од минималца, а немаш право ни на боловање ни на годишњи одмор. Агенција преко које сам радила није предала М4 образац за 2016. годину, зато што, претпостављам, нису плаћали доприносе, као и за седам месеци 2017. и десет месеци ове године. Чекам да се распетља око те документације, да ми врате радну књижицу како бих се пријавила на евиденцију НСЗ. Три месеца би требало да примам накнаду, уколико су обавезе измирене, а после тога не знам  ни сама шта ћу и када ћу – наводи Љиљана.

Потцењивање, претерана очекивања, ниска зарада… Једноставно, обесправљени радник пре би се могао назвати робом.

Љиљана више није хтела да трпи такав третман. Зато, поново, тражи нови посао.

М.М.

Фото: приватна архива/архива Мачва Пресс

Пројекат суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања, ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.