Istaknuto PROJEKTI Traka

СНЕЖАНА БОЖИЋ ЈЕ ЧЕКАЈУЋИ ЗАПОСЛЕЊЕ ОДЛАГАЛА РОЂЕЊЕ ДЕТЕТА – САДА ЈОЈ ЈЕ ПОРОДИЦА НА ПРВОМ МЕСТУ

ЖЕНЕ НА СЕЛУ  – Унапређење положаја путем медија (11)

Снежана је одлагала  да се оствари као мајка чекајући стално запослење. Када је постало јасно да јој се та жеља неће остварити, са супругом Дејаном је променила приоритет – почели су заједничку борбу за потомство. Све коцкице су се лепо сложиле – млади супружници очекују принову, Дејан је у међувремену пронашао посао, а Снежана се нада да ће поново радити. – Породица је на првом месту, па и ако се не вратим на посао, потражићу друго запослење – каже она. Снежанин пример је довољно илустративна слика положаја младих и образованих девојака које не могу да се запосле и због тога одлажу рађање првог детета.

Од завршетка студија економије, пре девет година, Снежана Божић у радној књижици има евидентиран само рад на одређено време. Девет година чека стални посао, у међувремену се удала, али највише због неизвесне егзистенције, страха да остане без уговорног радног односа и подизања детета без сталног извора прихода, одлагала је  проширење породице.  Запослење је неостварена жеља великог броја младих образованих људи, а када се ради о младим девојкама, овај проблем, као у Снежанином примеру, одлаже одлуку да се оне остваре као мајке.

Биолошки сат брже откуцава. Супруг Дејан је напунио 36, она 30, па су, након скоро деценије ишчекивања да се Снежана запосли „на неодређено“, променили приоритете. После шест година брака беба је на путу, а само пуким стицајем околности Снежана и Дејан ће са мање неизвесности дочекати принову. Он је у међувремену добио стални посао, а њој закон о финансијској подршци породици омогућава да  за време породиљског одусуства прима накнаду у висини плате.

Снежана Божић (Фото: Д.Г.)

Снежана признаје како је планирала  и прижељкивала да  све буде другачије, али се не жали што ју је после студија живот одвео другим путем – повратку на село.

– У Београду сам похађала средњу школу, а потом студирала и на крају сам сам се вратила у село. Нисам разочарана због тога, али сам очекивала да ћу се запослити у граду. Сад ми је јасно да сам очекивала немогуће, јер после бројних мејлова које сам послала нико није хтео да ме запосли зато што нисам имала искуства. Нисам могла да се помирим са чињеницом да сам студирала, све испите полагала у року и дипломирала на време, а да седим код куће, само да кувам и не радим посао за који сам се школовала – прича Снежана.

Прихватила је прилику која се указала у општинској управи у Богатићу 2013. године, где обавља приправнички стаж и полаже државни испит. Од наредне године, па до данас, радила је по уговору, повремено и волонтирала. Као великом радохолику ништа јој није било тешко. Сваки посао у служби у локалној пореској администрацији је савладала, постала је омиљена међу колегама и сви су је запазили као вредног и одговорног радника.

Очекивање да добије стално запослење је, на неки начин, било трауматично. Од како су се узели, она и супруг су размишљали о проширењу породице, али су године прошле у ишчекивању запослења које би гарантовало сигурне приходе.

– У том периоду сам хтела да родим  дете, а желела сам и посао. Била сам веома оптерећена и растрзана неизвесношћу. Шта ако изгубим посао? Често сам себи пребацивала што нисам родила дете одмах после факултета када сам две године безуспешно тражила посао – каже Снежана.

Снежана и Дејан Боћић (Фото: приватна архива)

Све године неизвесности, оптерећене великим стресом, довеле су до борбе за потомство последње две године. Срећом, обоје су све „медицинске“ проблеме  превладали и све се завршило као у најсрећнијем филму – Снежана и Дејан су били најсрећнији када су схватили да ће добити принову. Мозаик се сложио и са почетком примене Закона о финансијској подршци породици. Снежана је, вероватно, ретка трудница која ће за време боловања примати накнаду у висини целе плате с обзиром да је радила свих годину и по пре трудноће.

 – Посрећило ми се да је тако и у сваком случају то значи једну финансијску сигурност.  Али, без обзира, већ сам, због свега што се дешавало и због страха да се нећу остварити као мајка, почела другачије да  размишљам.  Породица и дете су сада у првом плану, па онда посао. Прихватићу нормално и околност да се не вратим на посао. Потражићу други. Конкурисаћу за нови посао и док будем на породиљском. Свекрва може припазити дете док сам ја на послу. Ваљда ће ми се посрећити. Прво породица, па све остало – каже Снежана.

Са садашњим супругом Дејаном је у стабилној вези пуних петнаест година, од прве средње. Родитељи ће, стицајем околности, постати у зрелим годинама „када знамо шта радимо“, како  Снежана наводи.

Живе у породичном домаћинству са Дејановим родитељима који се, након што су остали без посла, баве пољопривредом.

– Живот на селу  се веома разликује од градског. На селу се много више ради и неизвесна је егзистенција. У селу нема многих садржаја који су доступни у граду. У Белотићу, где живим наша  сва родбина је у кругу једног километра и то је релација за шетњу. Сутра када би хтела са дететом да прошетам парком мораћу до Шапца или Богатића. И моји и Дејанови родитељи су вредни људи, раде све сеоске послове, који ни мени нису страни. Код родитеља у пољопривредном домаћинству сам све радила – додаје на крају Снежана.

Д.Г.

Пројекат суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања, ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.