Istaknuto Pogledi Traka

СУНЦА НАШЕГ НЕБА: МИРОСЛАВ БЕРИЋ – ШКОЛА КАО ЗВЕЗДА ВОДИЉА

ПОВОДОМ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА МАЧВАНСКЕ СРЕДЊЕ ШКОЛЕ – ПОРТРЕТИ НАЈБОЉИХ УЧЕНИКА

 

Мирослав Берић

– Сјајне сам професоре имао – изјавиће Мирослав Берић, ђак генерације 2009. године, једног тмурног и кишног недељног преподнева ове године док седимо у удобној и пријатној соби његове породичне куће – Средић, Шупељаковић, Лолић. Велики учитељи посвећени нама. Преносили су нам своје знање и искуство и водили нас ка врху. Захваљујући њима осећао сам велику припадност школи.
Да се након осмог разреда са Вуковом дипломом упише у Мачванску средњу школу, а не отисне се пут Шапца, у гимназију, одлучио је смер машински техничар за компјутерско конструисање. Завршиће га са пуним рукама награда, диплома и признања. Његово даље напредовање није трасирано овим образовним профилом јер завршава студијски програм на Факултету организационих наука Универзитета у Београду – Општи менаџмент.
Иако избор факултета није директно повезан са смером који је похађао у средњој школи, итекако је повезан са осећајем задовољства школом, са школским етосом у коме су доминирале вредности код њему значајних људи које је упијао, а које су му помогле да открива истине о себи, да формира своја уверења и поглед на свет. Његов већ постојећи природни дар за односе и комуникацију у етосу – тој светлости и чистини (у изворном, грчком, значењу) – добио је потврду за избор професије којом ће се бавити. То ће поткрепити речима:
Учио сам од тадашњег директора Јоксима какав треба да је однос и комуникација са људима, како смирено и сталожено треба водити једну институцију која може да се преслика на сваку, било коју форму. То ми тренутно у послу највише помаже. Јоксим је доста утицао на ово што радим, а да не одем на машинство. Рад са људима ме више привлачио, а у њему сам добио и подршку и ментора.
Дивна је она мисао да свако има уза се свог анђела чувара који те држи за руку онда кад ти је то најпотребније.
– Шта су професори оставили твом сећању? – питам га. Топло се омехује док прича:
-Појавио се у тим средњошколским годинама јаз и то врло интересантан јаз. Њихово искуство и наша рана младост складно су се уклапали и у садејству снажно утицали на живот моје генерације и на мој живот.
Овакво његово искуство потврдило је моје уверење да је та генерација ученика имала професоре какве је желела, а и професори ученике какве су хтели. Тај судар генерација, та пловидба узбурканим водама одрастања, тај „јаз“, довели су га до неопозивог сазнања да школа није примарно преносилац знања и да за то не служи већ да ту рану младост зналачки контролише, обликује и усмерава. Мирослав изводи и закључак:
– Школа треба да је звезда водиља за наш живот.
– А како те факултет формирао? Његов одговор на постављено питање уследио је скоро истовремено:
– Пронашао сам себе и лако сам завршио. Било ми је битно да научим оно што су професори предавали без да ми оцена буде мерило знања што се у мом послу и показало. Није све применљиво што се учи током студирања. Кад се уђе у свет рада тек се тада почиње са учењем, а факултет ти даје улаз у тај свет и даје ти оне примесе које те разликују од осталих.
Рећи ће Мирослав и то да си на факултету само број у индексу без блиског контакта са осталим студентима, да има гледања на друге са висине, са предрасудама, има и подозрења кад се почнеш по нечему истицати. Посебно ће нагласити да сви који дођу треба да знају шта им је чинити, да нема луксуза и ленствовања и да те баш то директно припрема за рад.
– Кад се факултет заврши тек онда почиње мука јер те неће нико без искуства.

* * *
Завршава студије и са таквим, унапред стеченим уверењем добија посао преко огласа без муке и без искуства у MD Internacional – дистрибутерској кући која се бави трговином са седиштем у Београду. Док је исписивао своју биографију (CV) имао је искључиво једну жељу:
– Само да ми дају шансу за разговор и ја ћу посао добити.
Шансу су му дали. Очигледно је да се његов CV нашао у рукама неког доброг зналца. Након обављена три разговора и сусрета са генералним директором био је најављен у фирми као врло перспективан. Недостатак искуства нико није ни помињао. Очигледно да након разговора није више било ни потребно.
За три године колико већ ради променио је три позиције на које се иначе чека по десет година. Најмлађи је у тој фирми која послује већ двадесет година, а можда и у том трговачком пословном свету. Тренутно је двадесет људи „испод њега“. У контакту са њима је опуштен, увек насмејан и увек у оделу са краватом. Има знање и само једно лице.
– Став и однос који имам према људима понео сам из средње школе.

* * *
Мало недостаје да могу да кажем да га знам од рођења. Тог маленог дечака са лепим плавим продорним очима затицала сам у пријатној атмосфери његовог дома увек са оловком у руци како нешто црта на папиру. Дуго сам веровала да су то биле дрвене бојице разних боја док ми његова мајка није рекла да је цртао само са обичном оловком. Уметник душе који ће се у будућности изражавати линијама и бојама. Иако никада нисам погледала ни један његов цртеж, сматрала сам да своја дела треба да слика речима.
Постао је уметник са речима. На профињеном, лепом и отменом лицу огледа се сигурност која одређује његово место међу људима. Импресивна је његова једноставност, искреност, јасноћа у говору, исказивање поштовања према речима и дар лакоће изражавања.
Послужићу се зато овде Одисејевим речима којима у „Илијади” представља неког речитог Ахајца:
„Један је незнатан човек у лицу, али што каже, /бог му даје милину у свему и с радошћу сви га /гледају људи, а његова реч …. у људској скупштини сија.“

* * *
Па ко је онда архитекта свега постојећег на њему и у њему?
Је ли то п о р о д и ц а са својим слојевима који се наслеђују? Одраста са оцем, мајком, старијим братом и бабом и дедом који својим валерима боје породичну атмосферу у тишини и миру сa топлином, везаношћу за породицу смиреношћу и добротом и хармоничним ткањем стварају плодно тло за одрастање. У радости и безбрижности детињства су и кључеви за разумевање каснијег живота, Мирослав је дете игре и слободе, дете ваздуха и зелених поља, дете земље, оне мачванске, плодне на којој се само тешким радом изнедри најбоље. Па и ако се не изнедри, не пада се већ се иде даље јер може се боље и више. Из земље треба извући најбоље а он то најбоље „извлачи од много људи“ и из себе. У односу са људима и у разумевању њихових потреба гради харизматски ауторитет по узору на чланове своје породице.
Је ли то ш к о л а као место сусретања и искорака у одраслији свет, школа као други дом и други родитељ у чијим меандрима (орнаментима, лавиринтима) можеш да се изгубиш али и да се пронађеш, да растеш и да нађеш излаз? Јер она даје шансу да свако покаже своје и лоше и добре стране. Његови професори су били лидери и свакo од њих је на свој начин доприносио развијању способности сазнања и тимског рада, осећају одговорности и дисциплине, разумевању света и формирању његовог погледа на свет у коме доминантно место заузима инсистирање на истини као врхунској врлини.
Огромно знање које има га гура напред. И стално учи. И стално “мислим, дакле, јесам, па чак ако се и варам, постојим” (Свети Августин).
Је ли то с п о р т који представља креацију могућности за задовољење интересовања, потреба и васпитних вредности детета и ученика? Спортом се подстиче сазнајни и интелектуални потенцијал. Моћ спорта је огромна јер се на једном месту сусрећу: физичко, интелектуално, морално, естетско и радно васпитање. Зналачки вођен даје неслућене домете за формирање личности.
По природи бунтован и са проблемом да прихвати наметнути ауторитет од другог разреда основне школе улази у свет фудбала. Професор Нецер, зналац младих душа, ставља га на место организатора игре – централног везног. На другој години факултета посвећује се рекреативно боксу и карактерише га као „спорт добар за тело и самопоуздање“.
– Научио сам да у боксу треба чувати браду, а у животу имати опрез и гард – кад примиш ударац не враћај га. У животу исто тако. И буди проактиван – пробај први да задаш ударац, не чекај да те нешто задеси!
Или се одговор на питање ко је архитекта крије у п е с н и ч к о ј с л и ц и која ми сугерише само идеју и мој потајни осећај да: „Бунтовна ме Мачва роди / и одњиха уз олује / те вам велим, нигде тако не пева се о слободи нит о правди лепше снује “ (М.П.Суреп)
Јер, правог одговора нема и треба га тражити у сублимацији свих горе наведених фактора и вероватно у још нечему што остаје и даље велика непознаница.

* * *
Пословни свет је окрутан и у њему је све у бројкама. Вредиш онолико колико дајеш бројева и нула . Звучи сурово, али је тако. То је јако тешко и тешко је то радити .
– У мало слободног времена читам поезију, посебно Дучићеву и руске писце. Планирам путовања, радим на себи, чистим своје двориште не гледајући у друга и не кукам. У овој земљи треба остати и у њој живети квалитетнијим животом.
Његове стазе детињства, одрастања, школовања у свом родном месту,… све су то стазе које воде и до његовог срца. Зато ће и рећи:
– Говорим енглески савршено али оно што знам, о чему мислим и,…. шта осећам никада не бих могао исказати ни на једном другом језику као на свом и, … зато сам ја рођен да у Србији живим.
Ј. Живановић