Istaknuto Mozaik Traka

Милић Петрушић из Бадовинаца, хајдучки харамбаша: Обожава крими приче и – моторе!

– Био сам поносан на себе – почиње причу Милић Петрушић (24), студент из Бадовинаца  док гледа фотографије са  проглашења харамбаше на овогодишњим  „Хајдучких вечерима“. –  Победити у конкуренцији најспретнијих и најснажнијих момака у Мачви и освојити титулу харамбаше и официрску сабљу у није мала ствар – додаје.

Овај смерни момак је, мада се први пут пријавио, знао да ће победити. Није, каже, ни помишљао да учествује, док није био сигуран да ће постати харамбаша. У овој години је, за Ивањдан постао „чобански војвода“, а у јулу у Дубљу био трећи у надметању за „дубљанског војводу“. Треће учешће у витешким надметањима, на популарној „хадучији“, било је најуспешније.

Са проглашења харамбаше (Снимио: И. Радоњић)

– Није било лако. Треба физичке снаге, спретности, концентрације, воље можда највише и наравно среће. Скок у вис преко пања сам најлакше савладао. На дрво сам се попео за 5,12 секунди и ту сам се највише мучио због повреде лакта. Технику борбе на брвну ми је објашњавао прошлогодишњи харамбаша и мој брат Милош Паунић, али смо, вољом жреба били противници. Победио сам Милоша – анализира такмичење.

У Црну Бару, по титулу харамбаше, Милић је кренуо из Сарајева где студира Факултет криминалистичких наука. Обавезе на студијама и слободно време ускладио је тако да је после предавања и учења највише времена проводио у теретани и на тренинзима борилачких спортова. За моралну подршку јавно се захвалио тетку Ненаду Ђурићу, ратном војном инвалиду који је у рату изгубио стопало и ипак завршио правни факултет, а уз то активно тренира. Пред само такмичење, у Бадовинцима, припремао се за братом Николом Паунићем и студентом полицијске академије Иваном Товиловићем.

– После дуго времена Милош Паунић је прошле године титулу харамбаше „вратио“ у Бадовинце. Он је ове године био други, а Милош Петрић трећи. Очигледно су момци из Бадовинаца најбољи и верујем да ће наредних неколико година официрска сабља остати у Бадовинцима – прогнозира.

Многи u Бадовинцима примећују како је од „зврка“ и великог несташка у детињству израстао у озбиљног момка који радом и трудом остварује своје животне амбиције.

– Као дете се разликовао од вршњака. Док су друга деца јурила за лоптом, он је само трчао за моторима, после је почео и да их поправља, а од када је кренуо да вози изводио је разне акробације. Грдили смо га, говорили како је све то што ради опасно, али није вредело – причају мајка Весна и отац Мирољуб.

„Остарићу на мотору“ – Фото: приватна архива

– И данас волим моторе. Толико да желим да дочекам старост на два точка – потврђује Милић.

После завршене основне школе у Бадовинцима похађао је и завршио средњу електротехничку „Раде Кончар“ у Београду. Старији брат Александар је био на студијама фармације у Крагујевцу, па се Милић вратио у село да помаже родитељима у пословима на њиви захваљујући којима су школовали старијег сина.

– За два студента  није могло да се обезбеди довољно. Уз договор са родитељима остао сам код куће две године док Александар није дипломирао и онда уписао факултет. Та пауза је за мене била добра у смислу нових животних искустава и лекција, па и грешака, што је све заједно било као камен темељац за нови животни период на студијама. Увек су ме интересовале крими приче и истраге па сам због тога уписао Факултет криминалистичких наука. Завршавам трећу годину, још један испит и уписаћу четврту – објашњава Милић.

Девојке које су у Милићу препознале „праву прилику“ разочараће се када сазнају да је извесно време у емотивној вези са једном Бадовинчанком. Уз њу, породица, набољи пријатељи и нарочито мамина кухиња су му најчешће у мислима. Ни у Сарајеву, ни када је у Бадовинцима не излази превиште.

– У Сарајеву ретко излазим јер сам се посветио студијама  и тренинзима, али често идем на ћевапе на Башчаршију. Када дођем у Бадовинце користим прилику да одем до Београда где имам доста пријатеља из средње школе. Они су ми као породица. За мене је пријатељство све – додаје будући инспектор криминолог.

Колегама са студија је причао о  хајдучком надметању на којем је победио и обећао да ће им, осим на сликама, једном приликом у Сарајеву „уживо“ показати трофеј који је поносно подигао као последњи хајдучки харамбаша. За сада је у породичној кући у Бадовинцима чувају поносни родитељи.

Д. Грујић